СПАСОЈЕВ ЗАПИС

У летопису старе осечинске цркве, који је бестрагом несто почетком седамдесетих година, налазио се и последњи запис њеног свештеника Спасоја Мојића, писан уочи његове погибије у бици на Чокешини, на Цвети 1804.

Поред осталог у запису је стајало и ово: "Пронеше се гласи, кад смо опседали Шабац, да Мусага, мундир шабачке тврђаве, очекује помоћ од Турака бошњака, те да ће Лука Лазаревић и кнез Јаков Ненадовић изделити устаничку војску, јербо једни морају устати да пресретну Бошњаке на Дрини, а други да даље притежу Турке у тврђави. Војсци се није раздвајало. Мени никако сан на очи.. Слутње, море свакојаке, некако, Бог нек прости, све ми пред затвореним очима пролазе људи без глава, испробаданих одежди, а одежде ми све познате... Све познадох наше ајдуке што са Глигоријем и Димитријем, браћом Недићима, нашим кнежевима осечинским, ајдуковаше откад Карађорђије заподену буну на дахије. Видех и себе... Јес моја мантија и крст на прсима, али главе нигде. Онда се указа магла и назрех кубета манастира. Јес Чокешина! Познао би је међ стотине манастира. И игуман Хаџи Константин, ене га пред дверима без главе... 0, Боже, спашавај! Скочио сам са палаче ђе лежах, а ајдуци ме чудно погледаше. Неки Ђорђе, што би фрајкор код Угара, из Остружња, наже се клибити, смејати, па вели: "Шта је, попе? Меити пред очима?". Јес, Ђорђија, меити, помислих, ал речи не прозборих, већ се дедох напоље, у помрачину. Није знао да кроз шалу истину вели".

Године 1804. вођене су огорчене битке српских устаника са Турцима који су надирали из Босне. После прве победе устаника у селу Свилеуви, поп Лука Лазаревић повео је војску према Шапцу и придружио се кнезу Јакову Ненадовићу који је опседао тврђаву. Устаници дознају да Мусага очекује помоћ из Босне, те се раздвоје. Лука Лазаревић остане да опседа Шабац, а Јаков се стави на чело два хајдучка одреда, од којих је један био браће Недића, а други, Ђорђа Ћурчије. На Лазареву суботу, уочи Цвети, Јаков је са војском прошао кроз Лешницу и утаборио се код манастира Чокешине. Међутим, хиљаду и пет стотина Турака, под заповедништвом Мула - Ножине, већ је било прешло Дрину. Извиднице су откриле устаничку војску, па су Турци кренули према Чокешини са намером да је нападну како би имали чисту позадину. Али, и устаници су сазнали да Турци иду и њихове вође су заселе да већају шта да чине.

У наставку записа свештеника Спасоја стајало је:

"Нисам имао мира те сам тумаро кроз војску... Одо сам дуго кроз помрчину, од Саве се дигла маглуштина, а Турци халакају на тврђави, сују нам матер српску, прете покољем. Остали без огрева; а, тврђава, камен сам, да миш липше по овој студени, није им згода. Из буљука наших војника што су се сгревали крај ватре, изби преда ме Глигорије. Да се не јави, оде ми глава. Био је понапит. Туче му усука од вина на ноздрве: "Је л', ти, попе Спасоје, куд тумараш ноћас? Јербо си повиленио или те страва притисла што сутра пред Турке идемо, а?" Прећутао сам, ал он ти опет; "Рекох ли ја теби, попе, да останеш у цркви, де ти место! Децу да крштаваш, мрце да опојаваш, али ти са мном, па у ајдучију... Врати се сабајле, па преко Цера у Осечину. Зар главу да изгубиш? Куд црква без попа да нам остане, јади и чемери?"   

Ухвати ме Глигорије за руку и поведе низ насип, према нашој комори. Ја ни аваза да пустим, а нешто стегло. У гуши, да удави. Коморџије су петљале око казана, а Глигорије тражио оног нашег Милована Шаргу огладнио, вели, оће цицваре. Деде се Милован пред нас те нас уведе у колибу, насу у чанке цицваре, па поседасмо на сламу да се заложимо. Ја смувах цицвару те велим Глигорију да ми се црне слутње указале, да њега и брата му Димитрија видим без глава, па наше Осечинце, ајдуке, без глава, и Хаџи Костантина, и себе. Да сам видео његову мајку Неду де кука, нариче и тражи главе њине по разбојишту...

Глигорије зажмури, поглади бркове те вели: "А, чича Јашу, попе? Виђе ли њега и Ћурчију без глава?" Забленух се у њега, јербо нисам знао да уистину сутра идемо душманима у сретање. Он ти опет пита: "А, окле знадеш, попе, да ћемо у Чокешину?". Нисам знао ни то, ни да Јаков и Ћурчија иду са нама... Ја мучим, ни аваза, а Глигорије навалио: "Казуј ми, оче Спасоје, ако виђе нас без глава, де су Јашо и Чурчо?" "Не видим њих, кнеже, већ што ти казах, а ти како ош!"

Насмеја се Глигорије, удари ме шаком по плећима и вели: "Послушај ме, оче Спасоје, па зором бежи у Осечину".

Видим да са њим краја нема и да ме неће послушати. Испратим Глигорија до коморе, те се вратим код Милована и велим му да ћу нешто денути на артију, а он да артију да моме брату Тодору Мојићу или остави у летопис цркве у Осечини. Узех ову артију из мантије, чокањ са мастилом и перо, да све ово запишем. Затопићу артију воском да Милован не би даво војсци на виђење." Овде се завршава запис свештеника Спасоја, а његово приказивање се трагично обистинило.

Јаков и Ћурчија су, изгледа, дошли у сукоб са браћом Недићима. Хтели су да се затворе у манастир и ту дочекају Турке, а ова двојица су тражила да им се иде у сусрет. На Цветну недељу, ујутро, Јаков и Ћурчија су извели своје људе из манастира и галопом отишли. Јаков у Шабац, а Ћурчија на Цер. Недићи са триста хајдука, махом Осечинаца, Подгораца и Јадрана, крену према Лешници, Турцима у сусрет. Игуман Чокешине Хаџи Костантин, када је чуо Спасојево приказање, затражи од братије да га рашчине, а поп Спасоје се распопи. Обојица опашу сабље, узму шишане у руке и стану на чело хајдука са Недићима.

Око десет сати хајдуци се сударе са Турцима у Липовом потоку испод брда Џађевца надомак Лешнице. У страшном судару са 1500 Турака хајдуци су сви изгинули, осим коморџије Милована Јовановића Шарге и двојице Јадрана што су били подаље, у Липовом потоку код коморе.

Неколико дана потом мајка браће Недића, Неда, дошла је у Липов поток са неким Осечинцима да тражи синове. Телеса је нашла, а главе није. Калуђери су покопали хајдуке у заједничке гробнице на месту погибије, а за време парастоса у осечинској цркви, Милован Шарго је отворио запис попа Спасоја, а свештеник Саво га свима прочитао. У народу се преносило да је мајка браће Недића тада узвикнула: "Спасоје! Спасоје! Каза ли ти то мојим соколима?" Изнад олтара, наводно зачуо се глас: "Јесам, Недо, казах!" Верници су пали на колена, а свештеник Саво дигао је руке и рекао: "Неким се имена помињу во веки веков!" 

Летопис Осечинске цркве и Спасојев запис нестали су почетком седамдесетих година заједно са иконом Крштење Детета Божјег коју је израдио познати иконописац Хаџи Рувим, игуман манастира Боговађе код Ваљева. Неком срећом сачувао се препис Спасојевог записа и мањи део преписа из летописа, захваљујући истраживачима овог краја.