СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈЕРОМОНАХ МИТРОФАН

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У ПОДНОЖЈУ ЛЕГЕНДАРНОГ ЦЕРА,
С ПОГЛЕДОМ НА УСТРЕПТАЛУ РАВНИЦУ МАЧВЕ,
КАО ЗАЧАРАНА НЕВЕСТА, СТОЈИ ЧОКЕШИНА,
ПОНОС ПОДРИЊА,
ИСТОРИЈСКА СВЕТИЊА СРПСКА,
ГРЉЕНА ЗРАЦИМА СУНЦА,
МИЛОВАНА ХЛАДНИМ КРИЛИМА ОБЕСНИХ ЦЕРСКИХ ВЕТРОВА И
НЕМО, МИСТИЧНО АЛИ РЕЧИТО ПРИЧА О ЖИВОТНОЈ НАЦИОНАЛНОЈ СНАЗИ,
ХРИШЋАНСКОЈ НЕСАЛОМИВОСТИ И ВИСОКОЈ КУЛТУРИ СРПСКОГ НАРОДА И
СВОЈИМ ЖИВИМ ПРИЧАМА, УЗИДАНИМ У ЊЕНИМ ТЕМЕЉИМА,
СВОЈИМ ПОСТОЈАЊЕМ И СВОЈОМ БУРНОМ И ХЕРОЈСКОМ ПРОШЛОШЋУ КАЗУЈЕ

 

`ЕСМО ЦАРОВАЛИ

 

                                                                                                                                       ( јеромонах Митрофан 1934. године )

 

 

 

    Јеромонах Митрофан (у свету Милисав Матић), рођен је 20.августа 1911.године у селу Иванди, близу Чакова, Епархија темишварска, од оца Ћире, грађевинара и мајке Драге. Завршио је шест разреда основне школе и Монашку школу у манастиру Раковици, школске 1927/28. године.

    По добијеном канонском отпусту, замонашен је крајем 1929. године у манастиру Манасији. Епископ захумско-херцеговачки Јован га је рукоположио , 1930. године за јерођакона,а епископ сумски Митрофан, старешина Монашке школе, у чин јеромонаха.

    Као свештеномонах био сабрат манастира Раковице, Грнчарице и Рајиновца а старешина манастира Благовештења и Чокешине.

    Блажене памјати епископ шабачки Симеон одликовао га је, 1935. године, правом ношења црвеног појаса за његов похвалан монашки живот и ревновање у служби повереног му манастира Чокешине  а у знак архипастирског благовољења и признања. 

    Изузетна поетска душа, јеромонах Митрофан, који је са својом надахнутом, боготражитељском поезијом  настављао непрекидну духовну поезију од нашег средњег века, прелепих служби  српским светитељима и целокупног српског националног бића, израстао је у великог српског песника, док га куршум из српске руке није спречио.

    Пострадао као исповедник вере православне и српског отачаства у 30. години, летњег дана, 4. августа 1941.године када је се са ђаком Константином враћао из Лешнице у манастир. На запрашеном сеоском путу, сачекао га је црвени злотвор и  уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, а јеромонах Митрофан му је рекао:,, Чини оно што ти је наређено" да би одмах добио вечни живот од Онога коме је падао и устајао а злотвор је  пуцао право у срце Митрофану да би затим побегао у високе кукурузе. Уплашени ђак је довезао у манастир мртвог настојатеља Митрофана, кога је братија сахранила у дну манастирске порте јер у та страшна, крвава српска времена, Митрофаново име се ни мртво није смело помињати.

    Манастир Чокешина, која је у своја недра свила, безброј јуначких моштију, примила је и јеромонаха Митрофана, као бесцен благо јер ондашње недостојно време није препознало христољубиву душу,препуну љубави.

 

СЛОВО О ЈЕРОМОНАХУ МИТРОФАНУ

ОД БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА САВЕ

 

    После Првог светског рата у Српској патријаршији је отворена Монашка школа у манастиру Раковици, која је потом премештена у манастир Дечане и Монашки течај у манастиру Бездину. Захваљујући овим монашким школама, које до данас још нико није обрадио, Српска православна црква је дошла до монашког подмлатка, који је прихватио српске манастире на територији целе Патријаршије, у Отачаству и ван њега. У овом послератном монашком сословију је било веома даровитих монаха, дивних подвижника, песника и књижевника и у последњем рату свештеномученика, који својом крвљу као пурпуром украсише Српску цркву.

 

    Несумљиво, једно од првих места међу овим монасима између два светска рата припада јеромонаху Митрофану Матићу, старешини манастира Чокешине и истанутом песнику, чији млади живот прекрати српски,, црвени злотвор".

 

   Млади Милисав Матић завршио је Монашку школу у манастиру Раковици школске 1927/28. године као кандидат своје родне Темишварске епархије.Већ идуће године замонашен је у манастиру Манасији а 1930. године је рукоположен у чин ђакона односно презвитера. Поживео је свега тридесет година. У току свог маловременог живота био је са службом у манастирима Грнчарици код Крагујевца, Рајиновцу, Благовештењу код Страгара, где је сабрао драгоцене податке о настојатељима овога манастира и објавио их, и у Чокешини.

 

  Још као ученик Монашке школе био је уредник ,, Монашког подмлатка " а као свештеномонах сарадник осамнаест листова и часописа. Поред свих својих манастирских послова, стигао је да објави око 70 песама и 56 чланака. Журио је да што више уради и да недокончано заврши, као да је слутио да у Господњем добу изгубити овоземаљски живот од онога кога је у манастиру хлебом хранио. Када му је ,, црвени злотвор " уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, јеромонах Митрофан му је рекао:,, Чини оно што ти је наређено" да би одмах добио вечни живот од Онога коме је падао и устајао. Од исте руке ће касније погинути и синђел Јован Рапајић, украс српског монаштва, као и многи други свештеномонаси који очекују своју ,, Споменицу".

 

  Отац Митрофан нам је оставио своје песме које су засметале онима који су покушали да поробе душу Србинову. Он их је међу првима прозрео. Њега су убили али крв његова  и данас вапије са земље на небо. Они који буду читали његове песме, које је написало монашко срце, нека запале једну свећу за онога који је горео и сагорео као једна од многих свећа наших, за време рата и после њега, на свећњаку Српске православне цркве.

 

                                                                                                                                                    Сава, епископ шумадијски