ПАВЛИЈИНО ИСЦЕЉЕЊЕ

/ извод из приповетке СЕНИ од Милорада Поповића Шапчанина /

Сутрадан освануо најлепши пролетњи дан. Беше недеља. Одлучим се да преданим у манастиру. Стиже и газда Остоја с двема ћерима. По литургији искуписмо се у порти, па сви одосмо на ћошку.

Причај, брат-Остоја, господину све како је било.

Јок ја, оче игумане, ти то умеш и боље и паметније.

Не, не, газда Остоја; ја ћу, можда, коју одујмити или прегонити. Хоћу да чује господин баш из твојих уста.

Па кад велиш, оно да и причам. Господин је наш. А немам се рашта ни снебивати. Богу хвала, кад је он тако лепо наредио и нарадио... Видиш, господине, ово моје чељаде, зовемо је Павлија... то ми је млађа, а она друга, Андријана, старија. Посопкиње су, а рекао бих да је Павлија куд камо млађа. Па та Павлија много напати своју мајку, покојну Станију. Није, додуше, ничим другим, но својом дугом болешћу. Пре својих деветак година брасмо виноград, онај на рту, готово уза саму гору. Позна јесен, па застуди, па дуну и подринац, па облак за облаком потеже с планине к Сави, а нека измаглица, оно што ми зовемо тоња, подилази, што онај казао, под кожу.

Цептим ја, цепти и јадница Станија, па тек Андријана, па Павлија. Грабисмо члан по члан, да нам не остане за сутра: ко зна, дубока јесен, промењиво, може осванути каква алаука. Павлија нам беше увек крта на зими, зимогрожљива. Захладни, покрисмо је поњавом, примакосмо је ватри, али је пред мрак стеже грозница. И кад се кући вртосмо, спопаде је ватруштина и шта ти ја знам, и дете ми пропаде. Мало помало, ни сам не знам како, скупише се детету и ноге и руке, згрчи се као уверижена, доће, о ва име Оца! (ту се Остоја прекрсти) једанпут рећи као она из шуме главња. Окрени, обрни, пењи је, снеси је, и храни и пој је, као оно у бешици. Упрегнем волове, па дете у кола, па у Шабац лекару. Води је старом Гродеру, води младом Гродеру, води и оном Гродеру у болници. Вели стари Гродер: Води је на Смрдан-бару, да ако јој вода помогне, али мучно, брат-Остоја." Седесмо недељу дана на бари, па кад видех да је узалуд мука, врнем дете кући.

Ту Остоја застаде; беше му тешко: виђаше му се суза у оку. Сви мало поћутасмо. Кад се прибра, а он настави:

Несретна мајка трчи врачарама; ... обигра унакрст Мачву и Поцерину. Казаше јој за неку бабу што лечи, чак тамо у Рађевини. Дигне се и тамо. Јадни волови посусташе ломећи се с њима по странама и врлетима. Најзад стегосмо срца, скаменисмо се, где си ту си, Божја воља! Из ове коже нема се куд, велим покојници, а она  удри у сузу и плач, тако данас, тако сутра, док једнога дана не паде и она, и пресвиште.

После дубоког уздаха и малога ћутања откиде се опет реч растуженом Остоји:

Саранисмо је; учиних јој све по реду и закону. Ја сухо дрво, наслоних се на ово добро чељаде, на Андријану. Немаде се куд, цео кућњи терет навали се на њезина плећа, а ја, кукавац, бегам од куће у чаир, у њиве, само да то не гледам, да не мислим ништа, да не говорим ни с ким, ни о чему.

Једног дана по подне претресах ограду у бранику, оном тамо на вису, вечерње доба, леп јесењи дан, сунце греје, дивота Божја! Нешто ми се у души разведри. У том тренутку удари звоно овде у манастиру, лепо га чух, као да је звонара негде тамо наврх планине. Прекрстим се, оставим рад и сиђем кући. Андријана изнела Павлију и положила на поњави пред кућом. Седнем до свога несретног детета. Док ће Павлија мало предићи главу па рећи: Бабо, отиди сутра манастиру". А ја на то: Па да одем, дете." А она: Па понеси колач воска, па се помоли Богу за мене... плати калуђеру, да ме помене о литургији." Хоћу, хоћу, дете моје", па сутра рано даде ми Андријана чисту преобуку, па узех ову палицу, па Бога молећи, осванем пред манастиром. Јутрења свршена, али црква, као увек недељом, отворена. Уђем унутра. Сам стојим у цркви и читам, Оче наш".  Целивах икону, ону на налоњи, па оне на часним дварма", па све редом, па онда стадох и заплаках се пред иконом богомајке: О света наша мајко, мати Исусова, помози ми данас у свету недељу; погледај мене напаћенога; смилуј се моме болноме детету, смилуј на онај затворени гроб оне јаднице, што се сруши неутешена и сломљена и великим јадом утучена и убијена." Исплачем се, па онда се обезумих и рекох: Помози јој, исцели је, света мајко, или је прими себи, да не мучи више ни себе, ни мене, ни оно друго добро дете код куће." Нека ми Бог опрости, опрости  и ти, оче игумане, али тако сам од речи до речи молио у овој светој цркви ... Кад је човеку тешко као што је онда било мени, богами, човек и заропће, а камоли неће рећи и коју грешну, као што се огреших и ја у своме великоме јаду... Док се ја овако мољах у светој цркви, да чујете шта се, по великој Божјој милости, код куће догодило. Причај, дете моје рече Остоја својој ћери Павлији причај све по реду како је било. Кад господин жели да зна, говори, говори, дете моје.

Павлија, протегљаста, плавих очију, с лепо очешљаном витицом низа плећа, издвоји се мало, покри очи великим трепавицама и примаче се оцу.

Погледа у њега, а у нас ниједном не погледавши, поче мало загушљивим гласом:

Кад је отац отишао цркви, сеја оста да спреми и почисти кућу. Кад је порадила, узе вучицу и котао па сиће тамо ка извору. У кући нигде никога, само ја лежим на кревету. Сеја ме покрила изветреним губером, па око мене свуда утушкала, а на столицу метла крчажић с водом.

Лежим и ћутим и мислим на бабу, који је већ у цркви и моли се Богу за мене. Искренем мало главу и погледам икону, па се и сама помолих, али се не могох прекрстити, руке и ноге згрчене. Шта сам пута, молећи се, пожелела само толико снаге да могу саставити прсте и прекрстити се. Много сам се молила и молила; непрестано сам говорила: Боже, Боже, дај ми здравља, предигни ме или ме опрости ових мука и прими ме к себи.

Ту Павлија прекиде.

Говори, кућо моја похрабри је отац говори!

Очи ми се отпут почеше заклапати, нисам била сањива, али ето тако, ни сама не знам како, заспах. Све ми се чињаше да не сањам, него да гледам на јави, ето тако као сад вас. Приђе неки сухи старац мојој постељи, у дугачкој седој бради, наже се на ме, па ме шапћући запита: Шта ти тражиш од мене, девојко?" Молим се Богу да оздравим, да ме предигне." Па ти си, дете, здрава; остави постељу и изађи пред оца." Кад ми старац рече да сам здрава, закуца ми срце од велике радости, дигох главу и потражих да му пољубим руку. А кад је пољубих, њега нестаде, а мени срце бије, бије, па једноћ откуцну тако јако да сам се тргла. Сву ме пробио неки врео зној, погледам свуда по соби, не бих ли видела старца. Нема га, отишао је. Лежим, па мислим: откуд такав сан, па тако рано у свету недељу? Па онда рекох себи: можда ћеш ти оздравити, или си већ и оздравила. Та да ми је само да се прекрстим. Хајде да скупим прсте, можда ће ми толико помоћи Бог. Почех да их исправљам. Запуцаше зглавци и мало-помало исправим прсте и саставим их. Уместо да се радујем, уплаших се. Можда је ово сан? Окренем се око себе, погледам зидове, таваницу, долапе, видим лепо да не сневам, да је јава, сама сушта истина. Хајде да дигнем десну руку, да се прекрстим ... Иђаше с големом натегом, кости пуцају у лакту, у рамену, и мало-помало па се прекрстих: ва име Оца, Сина и Светога Духа. Још више се уплашим. Сва се узнемирила, срце бије, а по челу оволике грашке. Па онда тако исто и другу руку, па ноге једну по једну: прво мицах стопалима, па најзад спустим их низа кревет на земљу. Поканем се да се исправим, још не иде; да мало походам, не иде. Али сам тако седела и седела, па се онда отискох, повлачећи ноге и хватајући се рукама за кревет, за клупе, и за сејин сандучић. Уморих се, па се исто тако, готово пузећи, врнем у кревет, покријем се поњавом и од радости само сам се крстила и крстила. После премишљах како све то да кажем сеји.

Ту Павлија подиже своје крупне плаве очи и рече Андријани:

Сад ти, сејо, говори; ја више не могу.

Андријана, стасита, степенита, округлих образа, ока плава као и њезина сестра, махну главом, па настави гласом појачим, као што обично говоре планинке:

Кад се вратих са извора, спустим судове на своје место, па уђем у собу да узмем крчаг и променим воду. Цурица знате, ми Павлију зовемо цурицом цурица погледа у мене и смеје се. А што се смејеш, цурице? Приђем и пољубим је. А она мени:

Е, сејо, ја бих ти нешто казала."

А шта, сестрице?"

Ходи ближе!"

Станем до ње. А она весело:

Шта ћеш ми дати, па да устанем?"

Бог с тобом, шта говориш?" Побојах се да није шенула памећу.

Ето, видиш, ја се могу прекрстити", па се прекрсти. Могу и седети", па устаде и седе. Мени се ноге скратше, руке задрхташе, очи укочише. Меште да скачем од радости, а мене ухвати страх. Онда ће опет цурица:

Па могу и сићи, па помало и ићи, кад се придржавам. Ево видиш", па уклони са се поњаву, па се диже, сиђе, пође и даље не могох гледати, бризнем плакати и обиснем јој се о врат. Па обе у плач, па обе у смеј. Па је љубим, љубим, а она мене грли, љуби: Сејо, сејо ,како ће се баба радовати кад се јако врне из манастира! Ја ћу ти помагати, ја ћу радити, а ти седи и одмори се. Ти си доста мене одменила и дворила и хранила и појила... била си ми и сестра и мајка" ... Тако ми, док ето ти оца из манастира. Чух како лупнуше вратнице. Лези, лези, сејо!" Она леже, а ја искочих пред кућу.

Ја, веселник настави Остоја спустим се на клупицу, а дете преда ме с ракијом. Прекрстих се и сркнух... Што ћутиш тако, бабо?" упита ме дете, а ја, шта ћу, кажем јој шта ми је.

Тешко ми је", велим. Молио сам се и молио за здравље цуричино, па онда, да ми Бог опрости, обезумих се и рекох: Ако јој, Боже, нема лека, прими је к себи, да не мучи ни себе ни нас ... Ето тако рекох, а сад, дете, жао ми је: што да ми се отме така опака реч? Боље би било да и нисам силазио у манастир." Тако ја, док ти ова моја Андријана: Па Бог је чуо твоју молитву" ... ,Шта велиш?" ... Јест, Бог је бољи и од нас и од калуђера; ходи, види!" Ту ме дете ухвати за руку, па уведе у кућу, па у собу цурици ... Шта радиш дете моје?" А моја Павлица устаде, седе, подигну руке, загрли ме и пољуби у руку. А ја се заљуљах, ухватих се за Андријану, засузише очи, задрхтах, па загрлим дете, па љубим, па крстим се, па стадох пред икону и поклоним се, па се попех на клупу и пољубим светога . . . Викнем Андријани: Тамњан, кадионицу!" Док она стиже, и ја припалим кандило, окадим светога и све зидове, па се сви троје помолисмо .. .

Ту се Остојина реч угуши у сузама. А Павлија прихвати:

  Онда баба искочи пред кућу и испали из пушке, испразни и оба сребрњака. Искупише се комшије ... Чудило се мало и велико... Све их почастисмо, па онда баба одвоји краву сивуљу, сви се обукосмо прве недеље и сиђосмо амо манастиру у Чокешину.